Za laudato.hr piše:

s. Marija Pija Tadijanov

utorak, 06. rujna 2016. Arhiva kolumne

Kava i ples s Gospodinom

Često mi u misli dođu ljudi kojima ne pridajem veliku važnost, vraćaju se u misli i ne izlaze dok ih ne predam u molitvi Gospodinu. Nemaju oni pojma da su mi kao ptice u gnijezdu koje donosim pred Boga bar da ih na čas ispustim iz pameti
Foto: pixabay.com

No, ono još važnije, od tih, naizgled nebitnih ljudi, običnih smrtnika, skromnih i jednostavnih, Bog mi daje svoj blagoslov svakoga dana... To je dijete koje treba zagrljaj, to je roditelj čija vedrina budi slavljenje Boga, to je sestra koja strpljivo i požrtvovno svakodnevno obavlja svoju dužnost ne povrijeđujući nikoga, a svojim spokojem te upućuje na ono transcedentno što u njoj prebiva, to je susjed koji ti iskaže poštovanje, ono lijepo poštovanje u kojem osjetiš da ga iskazuje zbog samog Boga u čijem domu ti prebivaš, to je beskućnik koji te poziva na kavu ... o, Gospodine, koliko li svetih duša oko nas!

A često prođemo mimo njih, ozbiljni – prateći modu vremena da ne komuniciramo, ne nasmijemo se, «zabuljimo» se u stranu i idemo svojim putem bez pozdrava i one divne ljudskosti.

Ali, Bog se uvijek pobrine da mi priušti pljusku milosti kad je to potrebno, pa je tako ovih dana stavio pred mene neke osobe koje su mi ukazale na Božje djelovanje u njima i po njima, pa ću začas prepričati te situacije bez dodatnih komentara, a potom se vratiti i pokušati očitati njihovu poruku.

Prije koji dan, Gospodin mi je poslao sestru koja je na ulici susrela našeg zajedničkog prijatelja beskućnika. Pošto su malo popričali, on joj je vedro rekao: ´Sestro, drugi put moramo na kavu. Ja vas častim!´...

Nakon par dana, došla mi je u posjet draga poznanica u svojim silnim obiteljskim problemima i rekla kako je na putu do mene srela staricu koja je vukla teške tri vreće. Pošto joj se ponudila da joj pomogne, pošla je s njom do njene kuće, vraćajući se tako stanicu dalje od odredišta. Starica joj je ponudila kavu koju je ona prihvatila. U nizu teških životnih situacija,  starica je završila s rečenicom: ´I tako, ja ti srećo ne mogu ni noću spavat. Kaže meni susjeda Manda da si kupim tablete za spavanje. Ma kakve tablete, kažem ja njoj. Ja kad ne mogu više zaspat, ja ustanem i plešem. Ja plešem!´...

Možda ni ne treba posebno nešto reći o ovim situacijama, draguljima u svakodvneici kad misliš da se ništa ne događa dok gledaš samo na sebe i svoju užu okolinu, no dublje, malo dublje...pogledaš li...nije stvar što će Bog učiniti sada, onda, s njom, s tobom, nego je stvar kako ćeš živjeti svaki svoj dan jer Gospodin ti pokazuje svoje lice u nasmiješenom siromahu koji je uštedio dvadeset kuna i želi ih s tobom podijeliti na kavi, Bog ti pokazuje lice u životima staraca koji svoju starost žive punim plućima, ne u žalopojkama, nego u slavljenju svakog trenutka svog života.

Mi se ubismo čekajući trenutke kad će se nešto promijeniti nabolje, a ne uviđamo da su nam bolje stvari svaki dan pružene: ti biraš hoćeš li pustiti nevoljama da te uvedu u krug ogorčenosti, nezadovoljstva i žaljenja nad samim sobom. Ti biraš hoćeš li biti sebičan i čuvati stvari i ljude za sebe ili ih podijeliti s drugima. Na tebi je koliko ćeš se osjećati slobodnim od stvari, ljudi, događaja, sitnica...ti danas možeš izabrati ostat u krevetu zbog kiše i jer ne vidiš smisao svog života ili možeš radosno ustati, nasmiješit se oblacima i početi spremati, tražiti ono što te veseli, ono što te ispunja.

Danas je dan kad možeš za nekoga biti čudo,
danas je dan kad čudo postaje stvarnost,
danas je dan kad možeš drugome donijeti osmijeh na lice
a nekome pak povratiti nadu!

Danas je taj dan...kad možeš sjesti na kavu s Gospodinom u svome bratu,
kad možeš zaplesat s Gospodinom,
ples slavljenja dara života!!!
 

Da biste komentirali, prijavite se.